Коришћени текстови:
Милослав Бонџић
Гордана Тошић
Марија Марић
Драгомир Бонџић
Мирољуб Милинчић
Милорад Сијић
Илија Јокановић
Иван Брборић
 

         Почетак

 
 
Дренча                                                                                              назад
ДренчаДренча пре обновеДренча пре обновеДренча 2006.Дренча 2006.Дренча 2006.
Бифора на ДренчиДренчаОсвећење крстаОсвећење крстаУнутрашњост ДренчеУнутрашњост ДренчеМанастирски конакСтари споменици

На пет километара северно од Александровца покрај Дреначког потока, налази се манастирски комплекс Дренча, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице. Ктитор манастира је, како се претпоставља, монах Доротеј, трећи хиландарски игуман, са сином, јеромонахом Данилом, потоњим пећким патријархом Данилом III. 

Најстарији писани извор који помиње Манастир је Жичка повеља из 1382. године, којом се Дренчи потврђују поседи у Расини и Браничеву. Ова повеља, рађена на зеленој свили и са воштаним печатом чува се у манастиру Свети Пантелејмон, на Светој Гори. Везујући се за наведену Повељу истраживачи су је различито тумачили, или као оснивачку или као потврдну. Они старији, који су је тумачили као оснивачку, годину њеног писања узимају као време подизања Манастира, док они потоњи  који Повељу виде као потврдну, а имајући у виду и архаичну архитектуру Дренче, за време изградње Манастира узимају период између 1350-1355. године. Као потпору ранијем датовању, посебно истичу драгоцено запажање Михаила Валтровића који каже да је Дренча веома «интересантна појава, пошто на себи носи белеге прошлог и наступајућег времена у развитку архитектонских облика». Владимир Ристић, такође, не искључује могућност да је Дренча најпре могла бити придворна задужбина, с обзиром на ктиторство значајног Душановог властелина, а тек потом, након монашења ктитора, манастирска задужбина. Ктитор Дренче је приложио значајне поседе Манастиру, чиме је економски утемељио манастирско властелинство. Сви ови поседи, осим што јасно дефинишу баштину самог задужбинара указују и на чињеницу да је Манастир био потпуно опскрбљен свим потрепштинама за свакодневни живот, сталним приходима, пољопривредним производима, рибњацима...

У оквиру групе раних моравских споменика триконхалног типа који своје узоре налазе у преморавским триконхосима, какви су манастир Убожац (село Мочаре код Косовске Каменице, друга половина 14. века) или Св. Арханђели у Кучевишту, Дренча припада развијеном типу уписаног крста са слободним ступцима који носе куполу. План Дренче кроз начело «сабијања» простора и истицања олтарског простора, задржава заправо светогорску концепцију храма (Велика лавра), за разлику од планова млађих грађевина које теже «издуживању» наоса. Црква се од запада шири ка трочланом олтарском простору, ка апсиди која је изнутра полуелипсаста, а споља петострана и протезису и ђаконикону који су били засведени крстастим сводовима. Овај тип свода, јединствен у моравској архитектури, заправо представља реминисценцију светогорских решења. Апсиде протезиса и ђаконикона су споља полигоналне а изнутра полукружне, док су бочне апсиде полукружне и споља и изнутра.

Црква је зидана разнородно, уз употребу ломљеног и притесаног камена, као и облутака у доњим зонама, док се у средњој зони која је разуђена прозорским отворима, слепим нишама и пиластрима, користе поприлично неправилно камен и опека, пре свега, ради постизања ефекта полихромије. На прозорима украшеним плиткорељефним фигуралним и геометријским мотивима, истиче се мотив ужета, који се управо овде појављује први пут, као карактеристика моравске стилске групе.

©2007 Zavičajni muzej Župe
web design:
Regionalna privredna komora Kruševac